Istorijat privrede
Bečej
Pivara
Na žalost, nema dovoljno pouzdanih podataka o početku rada Pivare, odnosno vremena pre nego što je pivara prerasla u industrijsko preduzeće oko 1876. godine. Ono što se prepričava kao neprovereno usmeno predanje je da se 1780. godine počelo sa gradnjom zanatske pivare na sadašnjem mestu, da je za njene potrebe tadašnji vlasnik nepoznati Nemac napravio ciglanu na "Psećem brdu". Pivara je sporo građena i počinje sa radom tek 1785. godine. Za ove tvrdnje ne postoje dokazi, a nastavak priče je gotovo bajkovit: mladi bačvarski zanatlija Gerber JAkob dolazi da radi u pivaru, dokazuje se i zaljubljuje u vlasnikovu ćerku, ženi se i preuzima posao od tasta, sve se do dešava negde oko 1806 godine, u priču se ubacuju i deca koja se listom zovu Nandor i tako dolazi do prave pometnje.
Ono što je za sada potvrđeno i dokumentovao je: Gerber Nandor je rođen u Apatinu, 26. marta 1845. godine. Potiče iz pivarske porodice, otac Jakob je takođe bio pivar, majka Eleonora rođena Šefer. Ovo je prvi Nandor iz porodice Gerber i jeste da se radom kao iskusan pivar dokazao vlasniku pivare, ali Osiječke i oženio ćerku vlasnika pivare Matildu Šeper 1871. godine. Nakon što je uspeo da stvori dobru industrijsku pivaru u Osijeku, sa suprugom i mirazom od 30.000. foriniti 1876. godine dolazi u Bečej i zajedno sa Ginder Ignjatom (Ignac) kupuje bečejsku pivaru od Benjamina Rajhla. Nakon deset godina isplaćuje Gindera i postaje vlasnik pivare u potpunosti.
Pod njegovim rukovodstvom pivo se izvozi Beč Peštu, Temišvar, Segedin, a posle I Svetskog rata snabdeva i kraljevski dvor. Pred početak I Svetskog rata, Nandor predaje upravu sinu Nandoru.
Nandor mlađi nije bio dorastao zadatku, zbog nevraćanja kredita Zagrebačkoj banci, 1933. godine pivara odlazi u stečaj i otkupljuje je 1940. godine zagrebačko akcionarsko društvo "Labor", po jednima, a po drugima godinu dana ranije preuzima šećerana Vrbas, vlasništvo akcionarskog društva "Merkur" iz Zagreba. Nakon izbijanja II Svetskog rata proizvodi se pivo pod imenom Merkur, sada pod vlasništvom mađarskog akcionarskog društva.
Posle rata 1947. godine pivara menja ime u "Partizanka" i posluje od kraja pedesetih godina u sastavu PIK-a Bečej, a 2007. godine odlazi u stečaj.
Literatura:
Nedeljko Stojković, Boris Lozanov "Monografija fudbala u Bečeju 1911-1975", Bečej 2021.
From Janoš, Istorijat Bečejske pivare od 1780 - 1971. godine, neobjavljeni rukopis, Gradski muzej i galerija Bečej br.dk.-3
dipl. ing. R.Glavardanov, Istorijat pivare Partizanka - Blizu 150 godina proizvodnje, neobjavljeni rukopis, Gradski muzej i galerija Bečej br.dk.-3
Pivara 1941. godine. Izvor nepoznat, skinuto sa interneta.
Pivara fotografisano 2022. godine.
Fasada koja je prema nekim usmenim izvorima iz 1754. godine.
"Krigla piva" kao filmski rekvizit u koju je Danilo Bata stojković skočio za jednu scenu u filmu " Poseban tretman" iz 1980. godine.
Drvare i pilane
Prvo spominjanje pilane u Bečeju je vezano za izgradnju kanala Franje Josifa, u ugovoru koji je sklopila mađarska komora sa graditeljima kanala braćom Gaborom i Jožefom Kiš 27. marta 1793. godine . Gde se navodi da se građa za potrebe izgradnje kanala može preuzeti na drvarama u Bečeju i Kanjiži.
Ta prva bečejska drvara se mogla nalaziti negde oko sadašnje pivare, na samoj obali Tise, bila je pokretana isključivo ljudskom snagom. Odnosno: trupci bi se izvlačili na obalu, postavljali na drvene nogare, a zatim uzduž sekli velikim ručnim testerama. O ovim pilanama i drvarama nema drugih pisanih izvora, samo usmena predanja
Literatura:
Szerda András "Óbecse napsugaras oromzatai", Bečej 2010. str. 11-12
Drvara braće Frener (Frenner)
Milko drvara
Drvara Frojnd Jožefa (Freund József)
https://kotodesek.blog.hu/2018/02/25/freund_jozsef
https://www.magyarszo.rs/hu/4402/hetvege/226238/Nagy-k%C3%A9m%C3%A9nyek-kora.htm
Stara krečana
Skrivena od pogleda, između Petrovoselskog puta i Mrtve Tise zarasla u šumu nalazi se Stara krečana. Bar je tako zovu oni koji znaju da se tamo nalazi.Neki kažu da je možda bila i ciglana, ali nedostatak jamura im ne daje za pravo.
Platnara
Trikoteks, odnosno tada poznat pod imenom Platnara je izgradio 1928. godine J. Menčik multimilioner iz Čehoslovačke, kako su ga tada zvali, a rukovodio je direktor Anton Šturm. Prve sindikalne borbe u Bečeju i okolini počinju naredne decenije, kada u Bečeju ima oko 1500 idustrijsko zanatskih radnika i to: Platnara oko 420, industrija četaka “Drava” 110, Livnica 100, Pivara 60, četkara Kenig Mora 30, kamenorezac Karl Vajgner 30, električna centrala 20, ostalo je raspoređeno u drvarama, Glazerovom i drugim mlinovima, kamenorezačkim radnjama.Poljoprivrednih radnika je bilo mnogo više. Bilo je više štrajkova, a poslednji je bio 1938. godine, okončan je posle tri meseca, sa polovičnim uspehom. Međutim, Platnara zbog dužine štrajka gubi tržište, ostaje bez kvalifikovanih radnika i iste godine je Menčik osigurava, a potom podmeće požar, u kome je Platnara ozbilnjo stradala. Tek je 1942. godine obnavlja Menčik. Posle rata postaje “Petar Drapšin”, pa Trikoteks, sada je ruševina, gde tek jedna tabla svedoči o burnim vremenima, a očerupani zidovi samo daju nagoveštaj nekadašnje veličine.”
S.H.
"Davne 2006 godine dok sam radio u opštini dogovorio sam sastanak sa ljudima iz Muzeja nauke i tehnike iz Beograda. Došli su da nam kažu i pokažu značajne kulturne gradjevine i atrakcije u gradu ...Celo pre podne smo proveli u obilasku grada i naših kulturnih poslastica: velika i ozbiljna priča o Šlajzu, zgradi bivše elektrane i njenom zanimljivom krovu, fasadi Pivare iz 1754 godine i za kraj mi kažu: A da li znate mladi gospodine nešto o parnoj mašini u Platnari? Rekao sam: Nemam pojma. Nastavljaju: Jedan izuzetan primer besprekorno očuvane parne mašine iz 19. veka.. I danas u potpuno ispravnom stanju....jedna od retkih u zemlji. Tvrdimo: kada bi je sada pokrenuli radila bi kao švajcarski sat, posle gotovo 50 godina stajanja...a ima više od 100 godina! Rekao sam: moram odmah da vidim to čudo u našem gradu o kome ne znam ništa. Otišli smo u Platnaru i novi vlasnik nas je mrzovoljno, jedva pustio u fabriku...Ostalo je još možda stotinak radnika i sve je mirisalo na skori kraj...Pitali smo ga: Da li možemo da pogledamo parnu mašinu?...On reče: Pa ajde....Ušli smo u prostoriju u kojoj je stajala stara parnjača. Parnjaća je stajala očuvana i dalje u besprekornom stanju...Pitali smo novog vlasnika: Šta je namera da sa time uradi? Reče on: Pa možda će da pokrene neku turističku priču... Niko mu nije poverovao...Ljudi iz Beograda su rekli: Gospodine ako želite da prodate ovu mašinu evo vam broj, i mi ne pitamo za cenu...Ali su dodali....Znate ova mašina ne može napolje, tek tako, a da se ne poruše zidovi prostorije u kojoj se nalazi...Tako je i postavljena, prvo mašina pa tek onda zidovi...Bilo mi je žao što će Bečej možda ostati bez ovog kulturnog blaga i ono će kao i mnogo toga vrednog završiti negde daleko od nas...Dodali su: gospodine samo nemojte, molim vas, da ovo tehničko blago završi u topionici....Ne, ne – nastavlja novi gazda....ja ću od toga čudo da napravim.... , a da prodam? To ne dolazi u obzir!....
Nakon 10 godina obišao sam isto mesto, Platnara je ovoga puta gotovo potpuno razrušena i pusta...Naša parnjača je nestala, po svemu sudeći završila je na otpadu u gomili starog gvožđa(nezvanična informacija), ako neko zna za sudobinu ove mašine velike kulturne vrednosti voleo bih da mi kaže da se to ipak nije dogodilo...."
Goran Sadžakov
(objavljeno na FB grupi "Tvoj, moj, naš Bečej")
Pilićara
Mlinovi
Glazerov mlin
Ciglane i čerpićare
Mesare
Bečej je nekada, najverovatnije polovinom prošlog veka imao ciglanu, a negde u blizini ciglane i radionicu za izradu čerpića. Na žalost, ništa od nje nije ostalo, osim možda nekoliko polusrušenih kuća u kojima su stanovali radnici sa porodicama. Tu su naravno i neizostavne jamure ispunjene vodom i obrasle trskom. Nekada su tu i pecali sitnu ribu za mamce, ali je sada više nema. Toliko je kamuflirano da ih sada koriste samo kao nelegalnu deponiju za šut. Ukoliko neko nešto zna o ovoj ciglani i "čerpićani", moilo bih da poodeli sa nama jer predstavljaju značajno industrijsko nasleđe koje je gotovo zaboravljeno. Nalazi se između ulica Milana i Cvete Gavrića.
Da sećam se ja sam ih pravila. Čerpiće je pravio Žarko Stajić. Na toj cigani smo stanovali davne1968, 1969g
Nekada davno ta "jamurina ispunjena vodom"bila je čista,mala plaža uredna.Preko leta smo se tu kupali,naučili plivati: Andras Budai bilo je to naše more: Madjar Jolanka,Ištvan Istvan Budai , Albert Budai i za, ostalu decu iz okoline......
Svetislav Hadnadjev bilo je 1980-85,dimnjaka ako se dobro sećam vec nije bilo.
Svetislav Hadnadjev pravi su cerpice u gornjrm delu posto je tu bio 3 ciglane jednom i ime znam Táncos téglagyár. Leine su bile ciste uredne a sad nemožes izaci jer ces se zaraziti. Sojaru su cistile pre nekih 15 g. I sav smece i go…na izneli tamo napinili nekadasnje jame i tu ledinu nisi mogo ostati od smrada. Bio prilhavljeno ispekciji al niko od nadležnih nije tu stanovao pa se zaboravilo. I danas ljudi (stoka) vuce tu smece i crkotine nikom ne zelim taj smrad i ostalo al opet ista prica kao pre 15 ili vise godina
Izvori: Lengyel Laslo, Azemina Kovačević, Szonya Lakatos, Rober Szalontai
Foto: S.H.
Jamura (glinište) ispunjeno vodom iz koje su ciglane i čerpićana uzimale glinu.
Položaj jamura na google mapi.
Industrija četaka "Drava"
Tridesetih godina ima oko 110 radnika.