Radio i TV
MBI radio
Ovako je sve počelo, prve najave osnivanja radija su objavljene u "Bečejskim novinama", u broju 1473. od 29. decembra 1990. godine.
Prvog septembra 1991. godine u deset sati prvi put se u etru oglasio program radio Bečeja, na frekvenciji 105,4 MHz. Idejni tvorci su bili Ljubomir Pantović - Panta i Siniša Milovanov. Bio je to prvi nezavisni i privatni radio u Vojvodini. Pored dvojice osnivača suvlasnici su bili još dvadesetak fizičkih i pravnih lica.
U prvobitnoj ekipi je Siniša bio direktor, Panta glodur, marketing je vodio Vlada Jovanović, šef tehnike bio je Pal Akoš, muzički urednik Sava Horvatski ( koji je opremio komplet fonoteku uz Ugovore i pomoć diskografskih kuća ex Yu, PGP-RTS, Zagrebački JUGOTON i SUZY, Sarajevski DISKOTON... ). Muziku je radio i Pavle Vadaski – Paja Panker, a narodnu muziku Joca Sladić. Mađarsku redakciju je vodio Đerđ Lajber, Velimir Cvejanov je bio novinar – voditelj, a u programu su radili i Goran Crnojački (između ostalog i "kompjuterizovao" radio), Sreten Zarić - Zare, Ljiljana Kolundžija-Nikolić, Nataša Tajkov, Vladan Filipčev. Tonski realizatori su bili Radovan Raša Ristić, Pal Akoš, Dudaš Robert, Zoran Simić, Saša Vujičić, Cako Robert, Uj Ervin, Kozma Gabrijela, Stevan Katić, Julio Hajrić, Taloš Robert, Tojzan Ervin..
Programska koncepcija je bila jednistvena za to vreme, bez vesti, samo servisne informacije, muzika i biznis. Otuda i naziv MBI radio.
Uglavnom noću su snimane reklame, ekipa u sastavu: Saša, Sale Knežević, Mira Kuzmanović, Cvejanov Velimir, Nataša Tajkov, Siniša Milovanov, Vlada Jovanovića ...
Tada su bile popularne Želje i čestitke koju je radila ekipa u sastavu: Goran Bajšanski, Danijel Printer...
"Narodnjačku" ekipu je predvodio DJ Deki Jakšić.
Treba istaći i ulogu urednika Vladana Filipčeva koji je (uz naklon i poštovanje svima) najviše doprineo da Radio Bečej sredinom 1990-ih dostigne svoj zenit. Njegove ideje su bile i Belimus i saradnja sa SOS kanalom (prvo dopisništvo van BG) i direktni prenosi svih fudbalskih i vaterpolo utakmica bečejskih klubova i izdavanje knjiga (monografija Bečeja se i danas traži) i kratkoživućih sportskih novina, i strateška saradnja sa opštinama Novi Bečej i Žabalj koje je Radio Bečej pokrivao informacijama, ukratko cela programska koncepcija.
Posebno se isticala i muzička redakcija jer je program činio 90% muzički sadržaj. Posebno autorske muzičke emisije, Rock Portret, Rock Rhitam and Blues, Aktuelna svetska dešavanja, Top lista, domaća i inostrana, Demo Top, Muzički dragstor zabavne muzike, Hit Dana, Hit Nedelje, Meseca i Godine, jedinstvena muzička emisija, Volio bih da si tu, subotom od 23-02h... MBI Radio je učestvovao u organizaciji Jazz Festivala u Beogradskom Sava Centru gde su gostovala svetska imena, intervjuisani su B.B. Kinga, James Brown-a, Kiss, Candy Dulfer..
I poslednja, ali ne najmanje značaja tehnička sekretarica Svetlana Protić.
Neka imena su sigurno propuštena, naravno nenamerno.
Izvori: Velimir Cvejanov, Sava Horvatski, Goran Crnojački i mnogi drugi
S.H.
Krajem devedesetih direktor je Boris Lozanov, Pocik Žužane je urednica mađarske redakcije. Mnogo mladih je tada sedelo u studiju: Lazar Timea,Bečei Arpad, dr Konc Đula je bio medicinski savetnik, , Hoksa Ildiko, Angela Jožvai, Nađ Nora, Nagy Ildika, Križan Judit , Križan Monka, KOvač Karolina.. Urednice su se menjale, Bešlin Oslar Borbala, Kalember Aranka. U radio se vraća i Lajber Đerđ, urednica postaje Deak Monika, koji vraćaju za mikrofon : Berta Anabela, Peter Anastaziju..
Izvor Sabo Monika devojačko Križan.
Ljubomir Pantović
(1960-2017)
„Drage moje i dragi moji, dobrodošli na talase našeg radija na još jedno zajedničko druženje“,
bila je rečenica kojom je bezbroj puta pozdravljao slušaoce Ljubomir Pantović Panta.
Radio mu je bio opsesija i sasvim je moguće da Bečej i ne bi imao radio da nije bilo Pante. Uporan, kakav je već bio, uspeo je da istraje u svojoj, za mnoge neostvarivoj, nakani i osnuje jednu od prvih privatnih radio stanica u Srbiji. Tada, 1991. godine je već postojao Radio Pingvin u Beogradu koji je bio privatan, a u Vojvodini su funkcionisale uglavnom radio stanice koje su bile u državnom vlasništvu.
Prethodno je Panta pokrenuo „zemaljski radio“ koji je funkcionisao preko razglasa na Pogači i tu je započelo njegovo novinarsko putešestvije koje je, pominjući često Zvonimira Špičeka i Vladimira Čeha, koji su mu očito bili radijski uzori, nastavio u Radiju MBI (muzika, biznis, informacije) kako smo ga tada zvali. Nakon sedam godina, silom prilika je prekinuo da se kroz etar obraća slušaocima MBI programa i ponovo je počeo da pokreće nešto novo u Bečeju. Bila je to televizija kojoj je prethodilo dopisništvo SOS kanala čiji je bio osnivač. Nedugo zatim počeo je da piše za Bečejski mozaik. Bavio se društvenim temama i pisao o očiglednim stvarima koje većina ne primećuje i to 1997. i 1998. godine kada nije baš bilo svejedno šta će se napisati. Slično kao i u radiju imao je svoju publiku, ali ljubav prema onom prvom je prevagnula, pa ponovo je 2006. seo za mikrofon, u Radio Vidri, i komunicirao je sa svojim slušaocima, čini se na obostrano zadovoljstvo.
Posle nekoliko godina Panta odlazi u penziju, a prošlog petka u popodnevnim satima se možda mogla čuti i radijska odjava na nekoj „nebeskoj frekvenciji“: „Drage moje i dragi moji, bilo je to sve u ovom životu. Vidimo se u nekom sledećem, na nekom boljem mestu i u drugo vreme. Pozdravlja vas vaš Ljubomir Pantović.“
Panta
Svoje drugare, poznanike, kolege, ljude koje srećemo svakodnevno i poznajemo ih, manje ili više, obično prihvatamo zdravo za gotovo, površno. Čak i kod onih bližnjih, sa kojima nas vežu čvršće veze, stvaramo odnos koji obema stranama odgovara, ne obraćajući pažnju previše na neke osobenosti, čak i kada su te osobenosti jače izražene.
Takav je, nekako, slučaj i sa Pantom. Tek sada, kada je otišao, onaj, decenijama prisutan osećaj tihog uvažavanja i poštovanja prelazi u iskreno divljenje. I zaista, čovek koji je od svojih prvih dana kročio u život zauvek opterećen svojom spoljašnjom različitošću, svojim unutrašnjim zdravstvenim limitima, svojim delom i svojim ponašanjem zaslužio je ništa manje nego – divljenje. Prema svojim ograničenjima se još u ranom detinjstvu odnosio sa takvom prezrivom ravnodušnošću, da je uspeo to da prenese i na nas, sa kojima je igrao fudbal, basket, trčao, jurio... I nikada niko nije morao da nam skrene pažnju da pripazimo na njega. Nismo naročito ni pazili, jer nije bilo potrebe, on sam nas je nemušto naučio onom najvažnijem – da on nije drugačiji, nego da je, takav kakav je, jedan od nas. Tako je ostalo i nadalje, dok smo se školovali, radili... Energija, duh, inteligencija, volja, upornost najviše kategorije, tzv. ivanjička bandoglavost, doveli su do toga da stvori to što je stvorio, a da pritom uvek i svakome u lice kaže šta misli, ne kalkulišući ni malo, makar mu se i o glavu obilo. Saučesnici i saradnici Pantini, zahvaljujući njemu, uneli su u svoj CV referentna poglavlja. Nisu retki ni oni, kojima je saradnja sa Pantom zacrtala čitav profesionalni životni put.
Zbog svega toga, kod nas, njegovih prijatelja, tuga zbog njegovog preranog odlaska, po Pantinom proverenom receptu - ustupa mesto ponosu. Pa neka je i otišao, on je i pored toga – jedan od nas.
Objavljeno: Bečejski Mozaik 17. mart 2017. godine Velimir Cvejanov
Paja Vadaski, panker koji to nije bio
Bečej je imao jednog od najvećih diskofila u Jugoslaviji. Ime mu je bilo Pavle Vadaski. Svi su ga znali pod nadimkom Paja Panker. Rođen je na današnji dan, 20. januara 1958. godine.
Na samom početku ovog pokušaja pisanja Pajine biografije mora se pomenuti zanimljiv podatak: jedan od najvećih zaljubljenika u muziku u Bečeju rođen je u porodici gluvonemih roditelja. Verovatno je ova činjenica uticala da se Paja zainteresuje za nešto što njegovim roditeljima koji su živeli u svetu tišine nije bilo dostupno. Mladalačke dane provodio je u sobičku u dvorištu roditeljske kuće u Lapurdi (kako se za one koji ne znaju naziva deo Bečeja u okolini Pivare).
Paja je bio društven i komunikativan a omladina Lapurde dobro organizovana, dosta je činila na okupljanju mladih - od raznih kurseva, izdavanja novina, čajanki, slušanja muzike, već šta je u to vreme, drugoj polovini 1970-ih mlađoj populaciji bilo zanimljivo. U današnje doba iščašene komunikacije nekom će možda čudno zvučati uobičajen razgovor onog vremena: "Mama, tata, idem samo do Doma da vidim koga ima", ali tako je bilo. Omladina je dolazila da se druži u mesne zajednice i omladinske domove.
Paja se uključio u sve aktivnosti omladinaca i u to vreme intenzivno počeo da sakuplja ploče. Kada sam ga upoznao imao je kolekciju od 80 longplejki smeštenih na drvenoj polici levo od vrata njegovog sobička od milošte nazvanog "Šok soba". Bio je veoma aktivan i počeo sa organizovanjem večeri muzike gde su preslušavane ploče izvođača popularnih među mladima. Do ploča zapadne muzike se tada još uvek teško dolazilo. Jedna od prvih takvih večeri bila je organizovana na otvorenom, na bazenu gde su ranijih godina održavani koncerti bečejskih bendova. Iako je interesovanje bilo solidno, ovakva druženja su zavisila od vremenskih uslova pa se Pajina "Rok odiseja", ako se dobro sećam naziva programa, preseljena u Omladinski dom u bivšoj ulici JNA, salu koja je kasnije s razlogom postala poznata kao disko "Svinjac". Vispreno omladinsko rukovodstvo u nekom trenutku je shvatilo da bi diskoteka bila mnogo bolji biznis pa su Pajine rok-favorite zamenili Džon Travolta i Boni M. Paja jeste jedno vreme tamo radio kao disk džokej, ali je muzika koju je trebalo da pušta bila prilično daleko od njega, pa se džentlmenski povukao i ostao roker.
Da… nisam vam rekao da Paja Panker zapravo uopšte nije bio panker. Dobio je taj nadimak zbog svoje duže kose, neformalnog ponašanja, džinsa i majica na natpisom FUCK koje je nosio. Za starije, svi koji su odstupali od uobičajenih šablona oblačenja i ponašanja bili su - pankeri. Još da su babe i dede znale šta znači onaj natpis na majici... Paja je zapravo slušao sve vrste muzike ali su mu najbliži bili hard rok, hevi metal i psihodelija.
Paja je početkom 1980-ih, već bio lokalno poznat diskofil i poznavalac muzike. Kad kažemo poznavalac moramo imati na umu da je to bilo vreme sasvim drugačije od ovog. Jedini izvori informacija o popularnoj muzici su nam bili magazin Džuboks, Ilustrovana rock enciklopedija, Rok Almanah i par knjižica i samizdata. Bilo je naravno i radio emisija gde su se mogle čuti informacije ali deo njih bio sveden tek na puko najavljivanje pesme i izvođača. Na televiziji koja je imala samo dva kanala strane rok muzike gotovo da nije bilo.
U takvim uslovima Paja se prijavljuje da učestvuje u kvizu o rok muzici koji je nazvan "Hobi u sobi" a koji je emitovala RTV Novi Sad 1981. godine. Direktno iz Lapurde i sa krajnje skromnim izvorima informisanja održao je lekciju svima, u nekoliko emisija počistio konkurenciju i stigao do velikog finala. Ne sećam se dobro, ali mislim da nije pobedio i osvojio glavnu nagradu - kolor televizor. Pao je zbog dekoncentracije na nekom pitanju na koje je znao odgovor, mislim da se radilo o Butterfield Blues Bandu. Svejedno, proslavio je sebe i Bečej kao grad iz kojeg potiče jedan od najvećih poznavalaca rok muzike. Biti na televiziji tada je bila velika stvar.
I bilo je lepo biti popularan u gradu i bilo je lepo kad te devojke vole i bilo je lepo kad si na televiziji ali je trebalo od nečeg živeti, a Paja je živeo veoma skromno. Posle završene srednje mašinske škole zaposlio se u Fadipu kao metalostrugar i svu zaradu davao na ploče. Kolekcija mu je već prešla broj od hiljadu vinila. I dalje je živeo sa roditeljima u dvorištu, da budem iskren i grub, u šupi adaptiranoj za život u kojoj se nikad nisu zaključavala vrata i gde smo često umeli da banemo u pola noći. "O društvo, gde ste, ja ću da spavam, sutra radim, vi samo sedite i slušajte muziku, snimajte", bio je naš uobičajeni razgovor. Iz ovog perioda njegovog života bezbrojne su anegdote. Već je poznavao dobar deo vojvođanske rok scene, pa se neretko dešavalo da članovi raznih bendova posle koncerta koji održe u Bečeju završe u Šok sobi do jutra raspravljajući o muzici i preslušavajući Pajinu narastajuću kolekciju raritetne muzike.
Negde sredinom 1980-ih oženio se Milicom sa kojom je dobio dvoje dece, ćerku Stašu i sina Savu. Preselio se prvo u Novo Selo, zatim u kuću blizu pijace i na kraju ponovo u Novo Selo, što je za ovu priču potpuno irelevantno osim činjenice da je uvek najveći posao bio na novu adresu preneti par tona longplejki.
U Pajinom životu nastupio je mirniji period, ali se muzike nije odricao. Zbirka mu je brojala više hiljada vinila, pa se razvojem medija i prvih oblika elektronske komunikacije kao što su BBS-ovi o njoj čulo širom Srbije i Jugoslavije. Ako se dobro sećam često ga je posećivao Vlada Janković Džet, takođe veliki diskofil sa kojim je razmenjivao ploče. U kolekciji je imao nekoliko apsolutnih vinilnih rariteta, do kojih je dolazio na ponekad bizarne načine - od oglasa do vašara, buvljaka i otpada.
Paja je zadužio deo vojvođanskih (i ne samo vojvođanskih) bendova tek kada je mogao da se razmahne na pravom mediju. Godine 1991. u Bečeju je zahvaljujući grupici entuzijasta počeo da radi prvi privatni nezavisni radio u Vojvodini (ako ne i šire). Radio Bečej koji je signalom pokrivao dobar deo Vojvodine bio je fokusiran na lokalne teme i muziku i Paja je od starta postao saradnik radija a ubrzo i muzički urednik i voditelj. Posebno su bile slušane njegove top liste demo bendova i emisije u kojima je predstavljao nova izdanja domaće pop i rok muzike. Zahvaljujući tim emisijama Radio Bečej je svakodnevno od izdavača ili bendova počeo da dobija nova izdanja. Beskrajno je zadužio neke od grupa i izvođača promovišući im muziku na talasima Radio Bečeja. Kad je početkom 2000-ih Radio Bečej kao medij koji se samostalno finansirao izgubio trku sa drugim atraktivnijim i nadasve bogato dotiranim lokalnim medijima i ostao sveden samo na plej-listu, Paja se povukao. Takođe, kolekcionarstvo je pojavom interneta i "muzike na klik" izgubilo draž. (Neizrecivi trenuci šuškanja najlon kese sa etiketom "Ricordi Trieste“.)
Tokom godina Paja Vadaski je izgradio autoritet kao hodajuća enciklopedija izvođača, datuma, koncerata, diskografija. Razvojem interneta nije mogao da se nosi sa novokomponovanim sveznalicama i kolekcionarima koji su na pijaci za dve marke kupovali disk sa kompletnim diskografijama, nešto u šta je Paja uložio godine života i celo bogatstvo. Ipak, imao je nešto što drugi nisu - savršenu memoriju. Pamtio je svaki detalj, čak i najbizarniji bend koji je svirao po seoskim vašarima i igrankama. Lično je poznavao veći deo muzičke scene Srbije, pa i Jugoslavije.
Paja je bio izuzetan, pre svega pošten, spreman da pomogne i osetljiv na nepravdu. Umeo je da brani svoje stavove beskompromisno, često onako lapurđanski zaguljeno - do kraja. Neposredan i komunikativan, lako je sklapao prijateljstva. U nekim trenucima je možda previše verovao ljudima i zbog toga plaćao.
Posle duge bolesti preminuo je 2012. godine. Nikad mu se nismo na pravi način odužili za ono što je učinio za svoj grad.
Na kraju, Paju Pankera možemo smatrati jednom od prvih urbanih bečejskih legendi iz vremena kada su zapadni uticaji počeli da kvare decu socijalizma. Barem ovu seosku. A kakav je on bio i kakav je trag ostavio najbolje pokazuje to što ga se i danas, više od decenije otkako nas je napustio, živo sećamo i često pominjemo.
Goran Crnojački
komentar sa Fejsbuka, gde je originalni tekst objavljen
Roker Pavle Paja Vadaski je nadimak "panker" dobio jer se prvi u Bečeju setio da farmerke izvrne naopako i tako izađe u grad. Inače, nakon jedne svirke u našem gradu kompletna postava grupe "Galija" je završila u njegovoj "šok sobi." I momci iz lokalne grupe "Eva Braun" su muzički stasavali uz Paju, slušajući albume grupe "Birds", te ih je taj zvuk karakterisao u prvom periodu karijere.
Nedeljko Stojković
Video snimak sa proslave godišnjice MBI radija 1993. godine.
Trenutak u kafani ili istorija jedne pesme
Zvonko Bogdan nikad nije snimio pesmu "Piši mi" (poznatu i kao "Ovaj mirisni cvetak") na nekom nosaču zvuka. Pesmu ređe izvodi i na koncertima. Iako sam prilično temeljno pročešljao internet ne vidim da je ijedno Zvonkovo izvođenje tog starog tanga ikad zabeleženo - mada verujem da ipak postoji.
Ovaj video će sigurno biti zanimljiv Bečejcima jer je snimljen u pravom kafanskom ambijentu nekadašnjeg "Minjona" tj. Gradske kafane s jeseni 1993. godine. Zvonka Bogdana su pratili Lučijan Petrović (violina), Perica Bahun (bas), Mića Janković (harmonika) i Nelu Žuržovan (gitara). Mnoga lica u publici nažalost nisu više među nama.
Iako se kod nas ponegde navodi da je pesma "Piši mi" tradicional, ona je zapravo italijanska. Muziku je napisao Đovani Rajmondo a tekst Enriko Frati. Prvi ju je 1935. godine izveo Karlo Buti, poznat kao "Zlatni glas Italije", verovatno prvi superstar italijanske muzike dvadesetog veka. Pesma se pojavila u vreme masovne mobilizacije italijanskih vojnika za rat u Abisiniji i zbog teksta koji govori o devojci koja se dugo ne javlja svom dragom, među mladim regrutima je stekla ogromnu popularnost. Pesma je bila toliko popularna da je njen tekst štampan na razglednicama koje su deljene vojnicima kako bi sa ratišta pisali izabranicama svog srca.
Kod nas se često pominje da je pesmu "Piši mi…" prvi izveo legendarni Mile Bogdanović, što je poprilično netačno. Snimljena je mnogo ranije, 1938. godine u izvođenju tenora Andrije Konca. Pesmu je pevao na italijanskom jeziku i objavio je na ploči za diskografsku kuću Edison Bell, što je tada bila poprilično velika stvar. Ovaj rođeni Somborac, koji je danas potpuno zaboravljen, bio je za vreme Drugog svetskog rata najpopularniji hrvatski šansonjer i operetski pevač. Streljan je odmah posle oslobođenja.
Prvu prepevanu verziju pesme "Piši mi…" u Jugoslaviji je otpevao Duško Jakšić 1965. godine, a singlicu objavio Diskos iz Aleksandrovca. Originalni tekst su prepevali Norbert Nojgebauer i Mario Kinel. Posle Jakšićeve usledile su verzije Ivane Pandurović (1970), Đuze Stojiljkovića (1974), Nevenke "Nene" Ivošević (1976), Ive Robića (1981)… sve do Mostar Sevdah Reunion Banda i dalje.
Ovaj nastup Zvonka Bogdana, kao i mnoge druge stvari koje su se dešavale u Bečeju krajem dvadesetog veka ovekovečio je kamerom Dragan Stajić.
Goran Crnojački
Vlasnik snimka Boris Lozanov. Kamera Dragan Stajić. Vlasnik snimka zabranjuje njegovo kopiranje, preuzimanje, postavljanje na druge kanale, i svaki drugi vid distribucije.