Ljubomir Pantović

(1960-2017)

„Drage moje i dragi moji, dobrodošli na talase našeg radija na još jedno zajedničko druženje“, 

bila je rečenica kojom je bezbroj puta pozdravljao slušaoce Ljubomir Pantović Panta.

Radio mu je bio opsesija i sasvim je moguće da Bečej i ne bi imao radio da nije bilo Pante. Uporan, kakav je već bio, uspeo je da istraje u svojoj, za mnoge neostvarivoj, nakani i osnuje jednu od prvih privatnih radio stanica u Srbiji. Tada, 1991. godine je već postojao Radio Pingvin u Beogradu koji je bio privatan, a u Vojvodini su funkcionisale uglavnom radio stanice koje su bile u državnom vlasništvu.

Prethodno je Panta pokrenuo „zemaljski radio“ koji je funkcionisao preko razglasa na Pogači i tu je započelo njegovo novinarsko putešestvije koje je, pominjući često Zvonimira Špičeka i Vladimira Čeha, koji su mu očito bili radijski uzori, nastavio u Radiju MBI (muzika, biznis, informacije) kako smo ga tada zvali. Nakon sedam godina, silom prilika je prekinuo da se kroz etar obraća slušaocima MBI programa i ponovo je počeo da pokreće nešto novo u Bečeju. Bila je to televizija kojoj je prethodilo dopisništvo SOS kanala čiji je bio osnivač. Nedugo zatim počeo je da piše za Bečejski mozaik. Bavio se društvenim temama i pisao o očiglednim stvarima koje većina ne primećuje i to 1997. i 1998. godine kada nije baš bilo svejedno šta će se napisati. Slično kao i u radiju imao je svoju publiku, ali ljubav prema onom prvom je prevagnula, pa ponovo je 2006. seo za mikrofon, u Radio Vidri, i komunicirao je sa svojim slušaocima, čini se na obostrano zadovoljstvo.

Posle nekoliko godina Panta odlazi u penziju, a prošlog petka u popodnevnim satima se možda mogla čuti i radijska odjava na nekoj „nebeskoj frekvenciji“: „Drage moje i dragi moji, bilo je to sve u ovom životu. Vidimo se u nekom sledećem, na nekom boljem mestu i u drugo vreme. Pozdravlja vas vaš Ljubomir Pantović.“

Panta

Svoje drugare, poznanike, kolege, ljude koje srećemo svakodnevno i poznajemo ih, manje ili više, obično prihvatamo zdravo za gotovo, površno. Čak i kod onih bližnjih, sa kojima nas vežu čvršće veze, stvaramo odnos koji obema stranama odgovara, ne obraćajući pažnju previše na neke osobenosti, čak i kada su te osobenosti jače izražene.

Takav je, nekako, slučaj i sa Pantom. Tek sada, kada je otišao, onaj, decenijama prisutan osećaj tihog uvažavanja i poštovanja prelazi u iskreno divljenje. I zaista, čovek koji je od svojih prvih dana kročio u život zauvek opterećen svojom spoljašnjom različitošću, svojim unutrašnjim zdravstvenim limitima, svojim delom i svojim ponašanjem zaslužio je ništa manje nego – divljenje. Prema svojim ograničenjima se još u ranom detinjstvu odnosio sa takvom prezrivom ravnodušnošću, da je uspeo to da prenese i na nas, sa kojima je igrao fudbal, basket, trčao, jurio... I nikada niko nije morao da nam skrene pažnju da pripazimo na njega. Nismo naročito ni pazili, jer nije bilo potrebe, on sam nas je nemušto naučio onom najvažnijem – da on nije drugačiji, nego da je, takav kakav je, jedan od nas. Tako je ostalo i nadalje, dok smo se školovali, radili... Energija, duh, inteligencija, volja, upornost najviše kategorije, tzv. ivanjička bandoglavost, doveli su do toga da stvori to što je stvorio, a da pritom uvek i svakome u lice kaže šta misli, ne kalkulišući ni malo, makar mu se i o glavu obilo. Saučesnici i saradnici Pantini, zahvaljujući njemu, uneli su u svoj CV referentna poglavlja. Nisu retki ni oni, kojima je saradnja sa Pantom zacrtala čitav profesionalni životni put.

Zbog svega toga, kod nas, njegovih prijatelja, tuga zbog njegovog preranog odlaska, po Pantinom proverenom receptu - ustupa mesto ponosu. Pa neka je i otišao, on je i pored toga – jedan od nas.

Objavljeno:  Bečejski Mozaik 17. mart 2017. godine                                                            Velimir Cvejanov

Paja Vadaski, panker koji to nije bio

Bečej je imao jednog od najvećih diskofila u Jugoslaviji. Ime mu je bilo Pavle Vadaski. Svi su ga znali pod nadimkom Paja Panker. Rođen je na današnji dan, 20. januara 1958. godine.

Na samom početku ovog pokušaja pisanja Pajine biografije mora se pomenuti zanimljiv podatak: jedan od najvećih zaljubljenika u muziku u Bečeju rođen je u porodici gluvonemih roditelja. Verovatno je ova činjenica uticala da se Paja zainteresuje za nešto što njegovim roditeljima koji su živeli u svetu tišine nije bilo dostupno. Mladalačke dane provodio je u sobičku u dvorištu roditeljske kuće u Lapurdi (kako se za one koji ne znaju naziva deo Bečeja u okolini Pivare).

Paja je bio društven i komunikativan a omladina Lapurde dobro organizovana, dosta je činila na okupljanju mladih - od raznih kurseva, izdavanja novina, čajanki, slušanja muzike, već šta je u to vreme, drugoj polovini 1970-ih mlađoj populaciji bilo zanimljivo. U današnje doba iščašene komunikacije nekom će možda čudno zvučati uobičajen razgovor onog vremena: "Mama, tata, idem samo do Doma da vidim koga ima", ali tako je bilo. Omladina je dolazila da se druži u mesne zajednice i omladinske domove.

Paja se uključio u sve aktivnosti omladinaca i u to vreme intenzivno počeo da sakuplja ploče. Kada sam ga upoznao imao je kolekciju od 80 longplejki smeštenih na drvenoj polici levo od vrata njegovog sobička od milošte nazvanog "Šok soba". Bio je veoma aktivan i počeo sa organizovanjem večeri muzike gde su preslušavane ploče izvođača popularnih među mladima. Do ploča zapadne muzike se tada još uvek teško dolazilo. Jedna od prvih takvih večeri bila je organizovana na otvorenom, na bazenu gde su ranijih godina održavani koncerti bečejskih bendova. Iako je interesovanje bilo solidno, ovakva druženja su zavisila od vremenskih uslova pa se Pajina "Rok odiseja", ako se dobro sećam naziva programa, preseljena u Omladinski dom u bivšoj ulici JNA, salu koja je kasnije s razlogom postala poznata kao disko "Svinjac". Vispreno omladinsko rukovodstvo u nekom trenutku je shvatilo da bi diskoteka bila mnogo bolji biznis pa su Pajine rok-favorite zamenili Džon Travolta i Boni M. Paja jeste jedno vreme tamo radio kao disk džokej, ali je muzika koju je trebalo da pušta bila prilično daleko od njega, pa se džentlmenski povukao i ostao roker.

Da… nisam vam rekao da Paja Panker zapravo uopšte nije bio panker. Dobio je taj nadimak zbog svoje duže kose, neformalnog ponašanja, džinsa i majica na natpisom FUCK koje je nosio. Za starije, svi koji su odstupali od uobičajenih šablona oblačenja i ponašanja bili su - pankeri. Još da su babe i dede znale šta znači onaj natpis na majici... Paja je zapravo slušao sve vrste muzike ali su mu najbliži bili hard rok, hevi metal i psihodelija.

Paja je početkom 1980-ih, već bio lokalno poznat diskofil i poznavalac muzike. Kad kažemo poznavalac moramo imati na umu da je to bilo vreme sasvim drugačije od ovog. Jedini izvori informacija o popularnoj muzici su nam bili magazin Džuboks, Ilustrovana rock enciklopedija, Rok Almanah i par knjižica i samizdata. Bilo je naravno i radio emisija gde su se mogle čuti informacije ali deo njih bio sveden tek na puko najavljivanje pesme i izvođača. Na televiziji koja je imala samo dva kanala strane rok muzike gotovo da nije bilo.

U takvim uslovima Paja se prijavljuje da učestvuje u kvizu o rok muzici koji je nazvan "Hobi u sobi" a koji je emitovala RTV Novi Sad 1981. godine. Direktno iz Lapurde i sa krajnje skromnim izvorima informisanja održao je lekciju svima, u nekoliko emisija počistio konkurenciju i stigao do velikog finala. Ne sećam se dobro, ali mislim da nije pobedio i osvojio glavnu nagradu - kolor televizor. Pao je zbog dekoncentracije na nekom pitanju na koje je znao odgovor, mislim da se radilo o Butterfield Blues Bandu. Svejedno, proslavio je sebe i Bečej kao grad iz kojeg potiče jedan od najvećih poznavalaca rok muzike. Biti na televiziji tada je bila velika stvar.

I bilo je lepo biti popularan u gradu i bilo je lepo kad te devojke vole i bilo je lepo kad si na televiziji ali je trebalo od nečeg živeti, a Paja je živeo veoma skromno. Posle završene srednje mašinske škole zaposlio se u Fadipu kao metalostrugar i svu zaradu davao na ploče. Kolekcija mu je već prešla broj od hiljadu vinila. I dalje je živeo sa roditeljima u dvorištu, da budem iskren i grub, u šupi adaptiranoj za život u kojoj se nikad nisu zaključavala vrata i gde smo često umeli da banemo u pola noći. "O društvo, gde ste, ja ću da spavam, sutra radim, vi samo sedite i slušajte muziku, snimajte", bio je naš uobičajeni razgovor. Iz ovog perioda njegovog života bezbrojne su anegdote. Već je poznavao dobar deo vojvođanske rok scene, pa se neretko dešavalo da članovi raznih bendova posle koncerta koji održe u Bečeju završe u Šok sobi do jutra raspravljajući o muzici i preslušavajući Pajinu narastajuću kolekciju raritetne muzike.

Negde sredinom 1980-ih oženio se Milicom sa kojom je dobio dvoje dece, ćerku Stašu i sina Savu. Preselio se prvo u Novo Selo, zatim u kuću blizu pijace i na kraju ponovo u Novo Selo, što je za ovu priču potpuno irelevantno osim činjenice da je uvek najveći posao bio na novu adresu preneti par tona longplejki.

U Pajinom životu nastupio je mirniji period, ali se muzike nije odricao. Zbirka mu je brojala više hiljada vinila, pa se razvojem medija i prvih oblika elektronske komunikacije kao što su BBS-ovi o njoj čulo širom Srbije i Jugoslavije. Ako se dobro sećam često ga je posećivao Vlada Janković Džet, takođe veliki diskofil sa kojim je razmenjivao ploče. U kolekciji je imao nekoliko apsolutnih vinilnih rariteta, do kojih je dolazio na ponekad bizarne načine - od oglasa do vašara, buvljaka i otpada.

Paja je zadužio deo vojvođanskih (i ne samo vojvođanskih) bendova tek kada je mogao da se razmahne na pravom mediju. Godine 1991. u Bečeju je zahvaljujući grupici entuzijasta počeo da radi prvi privatni nezavisni radio u Vojvodini (ako ne i šire). Radio Bečej koji je signalom pokrivao dobar deo Vojvodine bio je fokusiran na lokalne teme i muziku i Paja je od starta postao saradnik radija a ubrzo i muzički urednik i voditelj. Posebno su bile slušane njegove top liste demo bendova i emisije u kojima je predstavljao nova izdanja domaće pop i rok muzike. Zahvaljujući tim emisijama Radio Bečej je svakodnevno od izdavača ili bendova počeo da dobija nova izdanja. Beskrajno je zadužio neke od grupa i izvođača promovišući im muziku na talasima Radio Bečeja. Kad je početkom 2000-ih Radio Bečej kao medij koji se samostalno finansirao izgubio trku sa drugim atraktivnijim i nadasve bogato dotiranim lokalnim medijima i ostao sveden samo na plej-listu, Paja se povukao. Takođe, kolekcionarstvo je pojavom interneta i "muzike na klik" izgubilo draž. (Neizrecivi trenuci šuškanja najlon kese sa etiketom "Ricordi Trieste“.)

Tokom godina Paja Vadaski je izgradio autoritet kao hodajuća enciklopedija izvođača, datuma, koncerata, diskografija. Razvojem interneta nije mogao da se nosi sa novokomponovanim sveznalicama i kolekcionarima koji su na pijaci za dve marke kupovali disk sa kompletnim diskografijama, nešto u šta je Paja uložio godine života i celo bogatstvo. Ipak, imao je nešto što drugi nisu - savršenu memoriju. Pamtio je svaki detalj, čak i najbizarniji bend koji je svirao po seoskim vašarima i igrankama. Lično je poznavao veći deo muzičke scene Srbije, pa i Jugoslavije.

Paja je bio izuzetan, pre svega pošten, spreman da pomogne i osetljiv na nepravdu. Umeo je da brani svoje stavove beskompromisno, često onako lapurđanski zaguljeno - do kraja. Neposredan i komunikativan, lako je sklapao prijateljstva. U nekim trenucima je možda previše verovao ljudima i zbog toga plaćao.

Posle duge bolesti preminuo je 2012. godine. Nikad mu se nismo na pravi način odužili za ono što je učinio za svoj grad.

Na kraju, Paju Pankera možemo smatrati jednom od prvih urbanih bečejskih legendi iz vremena kada su zapadni uticaji počeli da kvare decu socijalizma. Barem ovu seosku. A kakav je on bio i kakav je trag ostavio najbolje pokazuje to što ga se i danas, više od decenije otkako nas je napustio, živo sećamo i često pominjemo.

Goran Crnojački

komentar sa Fejsbuka, gde je originalni tekst objavljen

Roker Pavle Paja Vadaski je nadimak "panker" dobio jer se prvi u Bečeju setio da farmerke izvrne naopako i tako izađe u grad. Inače, nakon jedne svirke u našem gradu kompletna postava grupe "Galija" je završila u njegovoj "šok sobi." I momci iz lokalne grupe "Eva Braun" su muzički stasavali uz Paju, slušajući albume grupe "Birds", te ih je taj zvuk karakterisao u prvom periodu karijere.

Nedeljko Stojković