Najlon

Davne 1957 g. maturirala sam u sedmoj beogradskoj gimnaziji. Moje društvo kao nagradu kao nagradu za stupanje u doba zrelosti dobili su odlazak na more a ja sam dobila dozvolu da posetim mamine sestre u Beceju (bilo ih je nekoliko). Do tada sam posecivala samo školske igranke prvi put sa dozivela provod u kafani sa bratom Dragišom Blažicem u kafani Najlon bašte koja mi je ličila na bašte za igru u primorskim mestima. Imala je podijum za ples i izdignutu binu za muzičare ali i romantične separee, ispod bogatih krosnji drveca. Tu sam prvi put plesala sa svojim buducim suprugom i zaljubila se i u momka sivih ociju i dugačkih trepavica uglancanog kao iz butige i u Bečej, pun zelenila na Pogači sa klupama, gde smo posle fajronta još malo sedeli pričali i smejali se svemu i svacemu. Korzo ispred opštine i hotela najlon bilo je mesto na kome je svako mogao da vidi i bude viđen. Popularno pice za koje sam prvi put čula i okusila bio je rum punč, a pio se i aerkonjak, muški su pili neke rakije a bila je popularna "mešana". Sledece 58 sam vec zauvek došla u Bečej, presrecna puna mladalackih snova od koji se neki jesu a mnogi i nisu ispunili. Sva ova imena u komentarima su bili glavne face korzoa i najlon bašte. Moja duša zauvek se vezala za sve ono što se tu događalo. To je bilo kultno mesto. Podseticu drage osobe koje su pocele priču da je tu održavan koncert Pesme leta i da je podjednako bila zastupljena muzika i narodna ali i pop i džez i da je bašta uvek bila puna pa se moralo brinuti kako naci mesta. Sadašnja omladina može samo da sanja o provodu atmosferi i magiji tog prostora a i stila života punom radosti i optimizma. Hvala pokretaču ove priče što je pobudio secanja i nostalgiju koja i sad može da razneži srce i dušu. Danas je to mesto naruženo objektima PIKa Bečej i sta god tom parkicu radili ne mogu mu vratiti stari sjaj. Oni koji su unakazili jezgro starog gradica vise nisu živi a nove generacije nemaju ideju o tome kako mogu vratiti dušu ovom prostoru. Ova varijanta trga je malo bolja od prethodne koja je mogla da bude poligon za padanje. Eto nisam mogla da odolim a da se ne pridržim nostalgičarima i ponovo vrtim omiljeni film u glavi.

Gordana Popov (preuzeto sa Fejsbuk grupe Tvoj, moj, naš Bečej.)

Nezaboravne bele kamenčiće, hladovinu jablanova ili topola, bele i karo stolnjake, dobru muziku, mame i tate kako plesu na podujumu i čudno se gledaju, vidim sebe kako mi noge vise sa metalnih pletenih stolica i očaravajući miris čika Rajkovih (Drmus pri,. urednika) ćevapa  i COCTA , naše Sigme su svirale vikendom...

...Još čujem škripu belih kamenčića i miris roštilja, a da... muzika se čuje ali tek kad pridješ bliže, mislim da to Goci sviraju: devojko mala pesmo moga grada..

Živeli...

                                                                                                                                                                     Dragan Stajić (preuzeto sa Fejsbuk grupe Tvoj, moj, naš Bečej.)

Konobari Sava Ivanović  i Janoš,Keringer. Nije se desilo da će gost primaći cigaretu a da se on neće stvoriti tu da vam je zapali. Uvek su u džepu imali par kutija šibica (kasnije upaljača) iako nisu bili pušači. Cigarete su se mogle kupiti kao i piće, poručili ste kutiju od konobara. Obavezno je bilo da je kutija otvorena i doneta vam na tacnici od kafe, sa salvetom ispod. Nikad se nije desilo, ali nikad, da u pepeljari bude više od tri opuška. Sada to izgleda smešno kad pričam, ali to je bio deo kafanske (i ne samo kafanske) kulture koju je Bečej posedovao.

                                                                                                                                                                                             Goran Crnojački

(preuzeto sa Fejsbuk grupe Tvoj, moj, naš Bečej.)

Ispred "Najlona", davne 1968 ili1969 godine sam videa Miju Aleksića i Pavla Vujsića. Tih godina je nastupao i "Manjifiko" (ansamvl iz Makedonij, prim. ur.) sa divnim meksičkim pesmama. 

                                                                                                                                                                      Zora Svirčević (preuzeto sa Fejsbuk grupe Tvoj, moj, naš Bečej.)

Proslava Konobarske Nove Godine u "Najlonu 1974. godine. Leva fotografia Bata Dika sa nepoznatom pevačicom, leva Bata Dika krajnje levo, Nada Sretenović prva desno.

Foto: Privatna zbirka Branka Vlajkovog - Bata Dike.

Anegdote iz Najlona

"Kad je najavljeno da će legendarna Silvana Armenulić nastupiti u Bečeju muški deo populacije se uskomešao. Pevačica je bila prava lepotica a uz to je imala i raskošne obline koje nije skrivala. Svi su znali da je za ono vreme imala prilično izazovnu scensku garderobu. Naravno, spram današnjih njen dekolte je tada bio veoma smeran. Elem bečejska muška publika pohrlila je da vidi pevačicu. To veče je valjda čika Živa pitao nekog od muzičara kakvu je Silvana garderobu spremila za nastup, a ovaj kaže: "Ima novu haljinu, takav izrez nikad do sad nije viđen". U malom Bečeju glas se brzo proširio, pa su i oni koji nisu planirali pohitali makar da vide senzacionalni dekolte. 

I onda se Silvana se pojavila na sceni Najlona - u haljini zakopčanoj do grla. Haljina je imala leđa otvorena do struka. Dekolte je zaista bio spektakularan, samo sa pogrešne strane.

*Među pevačima koji su imali stalni angažman u Najlonu‚ bio je i Cune Gojković. Čuveni pevač je bio veliki gurman i pričaju da ga osim dobre hrane ništa drugo nije zanimalo. A u Najlonu se baš dobro jelo. Dok je pevao u Bečeju, kažu da je vreme dok nije bio na sceni provodio uglavnom u kuhinji. Štrpnuo je tamo, gricnuo ovamo, večito je žvakao. Jednom su mu znajući da voli da na brzinu gricne komad pohovanog mesa ili "ukrade" neko manje parče kuvarice ispohovale i podmetnule "Truleks" krpu koju je sažvakao. Nije poznato kako se ova anegdota završila.

*Negde 1985 ili '86, Bečej je po ko zna kakvom partijskom nalogu dobio zadatak da spremi neku veliku scensku manifestaciju. Glumci, pamti se da su tu između ostalih bili Miloš Žutić i Srba Milin su boravili u Bečeju par nedelja. Uveče kad se probe završe, cela ekipa glumaca se po pravilu selila u Najlon, gde je u to vreme pevao Toma Zdravković. Objektivno, Toma tada nije bio baš naročito velika zvezda, ali je svojim emotivnim interpretacijama plenio pažnju publike. Jedno veče glumci su malo više popili i zapodela se prepirka sa muzičarima i Tomom koji je takođe bio "pod gasom". Reč po reč - pohvatali su se za guše. Glumci su bili u brojčanoj prednosti i Toma je brzo morao da se povuče. No, pevaču je pao mrak na oči, uleteo je u kuhinju i u želji da se razračuna uzeo veliki nož i krenuo prema glumcima. Kad je video Tomu sa nožinom glumac Srba Milin je shvatio da je vrag odneo šalu i brzo reagovao: "Pa Tomo, gde si više sa tim nožem", rekao je. "Evo već dva dana ne mogu da odvežem pertle na cipelama, baš je dobro što si doneo nož da ih isečem". Toma se u neverici zagledao u Srbu, pa u nož i počeo da se smeje. Onda su zajedno nastavili da banče do zore. 

                                                                                                                                                                                                                                                      Goran Crnojački