Pap József 

(1926 Bečej—2005 Novi Sad) 

Rođen je u Bečeju, 1926. godine. u paorskoj porodici, kao četvrto, najmlađe dete Katalin i Janoša Papa. Okolnost da je bio najmlađi, otvorila mu je put ka školovanju, pa je osnovno i srednje obrazovanje stekao u Bečeju i Subotici, a diplomirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu, početkom pedesetih godina prošlog veka.

Prema pravilima službe, mladi lekar je, posle obaveznog stažiranja, postao lekar opšte prakse u Novom Sadu. Ali njegove ambicije se nisu tu okončale, pa odlučuje da na Klinici za kožne i venerične bolesti specijalizira dermatovenerologiju.Sam specijalistički ispit položio je s odlikom, u Beogradu 1966. godine. Klinički rad i duga praksa posvećena lečenju kožnih bolesti , izazvanih mikrogljivama, bili su novi stepenik u ambicijama dr Papa. Dodatno se usavršavao u Beogradu i Budimpešti, da bi, najzad, bio osnivač prve vojvođanske laboratorije za mikološka istraživanja, naravno na pomenutoj Klinici za kožne i venerične bolesti.

Višedecenijska praksa rezultirala je i objavljivanjem tridesetak stručnih i naučnih radova. Doktor Pap je samostalno ili sa svojim saradnicima publikovao radove, veoma značajne, o traumatsko-trakcionoj alopeciji, uočenoj kod Slovakinja u Vojvodini, o aktuelnoj dermatofitskoj vojvođanskoj flori i druge radove. Niz godina je bio i asistent novosadskog Medicinskog fakulteta, za predmet „Kožne i venerične bolesti“.

Ali, živahni duh dr Papa tražio je nove izazove. Da li zbog svojih paorskih korena ili nečeg drugog, osećaj vezanosti za ruralnu sredinu pratio ga je celog života. Pomagao je ocu da obrađuje i održava zemlju, koliko mu je slobodno vreme to dozvoljavalo. Kasnije, kada oca više nije bilo, kupio je kuću u Bečeju, s velikom baštom. Imao je vinograd i voćnjak u Medenjači, u kome su dominirala stabla oraha. Voleo je da sam ili sa porodicom, kada dođe u Bečej, sve to obrađuje i održava. A u Novom Sadu, dah prirode u kuću unosile su ptice koje je gajio.

Specifični misaono-emocionalni odnos prema prirodi, uravnoteženje čoveka, zemlje i prirode, dr Pap je pretočio u stihove. Od početka šezdesetih godina prošlog veka pojavljuju se zbirke njegovih pesama: „Rés”, („Rez”, 1963), „Rendhagyó harászás” („Nepravilno ribarenje”, 1973), „Rane po krilima” (1975), u prevodu Save Babića, potom „Vernost“ – „Hűség” (1976), dvojezično izdanje u prevodu Mladena Leskovca i poslednja zbirka „Véraláfutás” („Podliv“, 1994). Zbirke pesama dr Papa su prevođene na srpski jezik, a među prevodiocima su i veoma poznata imena: Sava Babić, Mladen Leskovac, Boško Ivkov, Aleksandar Tišma, Judita Šalgo, da pomenemo samo neka od njih.

Pored toga što je sam bio pesnik, bio je i vrsni prevodilac stihova svoje pesničke sabraće: Vaska Pope, Stevana Raičkovića, Dušana Matića, Miodraga Pavlovića i drugih. Zato je bilo potpuno prirodno da postane i član uredništva potom i 1963-64 urednik poznatog književnoumetničkog i društvenog časopisa na mađarskom jeziku „Híd“ („Most“). 

Plodni književni rad doneo mu je brojna priznanja i nagrade. Dvostruki je dobitnik književne nagrade časopisa „Híd“, za 1963. i 1974. godinu, zatim „Sentelekijeve nagrade“ 1994. godine. Društvo književnika Vojvodine dodelilo mu je Nagradu za životno delo, a Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine nagradu za knjigu godine.

Doktor Jožef Pap je umro u Novom Sadu, 2005. godine, u 79. godini. Bio je oženjen Margitom, hemičarkom po zanimanju, sada u penziji. Njegova ćerka Žužana, psihoterapeut, živi i radi u Nemačkoj, a sin Deneš, elektroinženjer, u Kanadi. 

Literatura: Opinćal Dušan, Poznati Bečejci, Bečej,2010.

dr Anđelko Šarčev

(1932 Zemun - 1991)

Ono što je karakteristično za sve kolekcionare je izuzetna posvećenost kolekcionarstvu i plemenita strast kojom pristupaju sakupljanju, dopunjavanju ili kompletiranju svojih zbirki.

Jedan od najpoznatijih kolekcionara u Bečeju, ali i van njega, bio je lekar, Anđelko Šarčev. U kolekcionarskim krugovima bila je znana njegova zbirka padobranskih znački, kao i svega onoga što je vezano za padobranstvo. Osim toga, sakupljao je ordenje, pa je njegova kolekcija obuhvatala odlikovanja i ordenje od vremena Kraljevine Srbije (1882), pa sve do devedesetih godina minulog veka. Sakupljao je i oružje afričkih plemena, bajonete, sablje (imao ih je više od trideset!), vojničke čuturice, lule, izuzetne primerke jelenskih rogova...

Ovako impresivne zbirke zahtevale su, naravno, adekvatan prostor, pa je gotovo cela kuća dr Šarčeva bila svojevrsni muzej, čiji je on bio i osnivač, i kustos, i vodič. Za svoje kolekcije je nagrađen titulom velemajstora kolekcionarstva, jer je, na različitim smotrama, tri puta osvajao prvo mesto.

Zanimljiva je epizoda iz njegovog „kolekcionarskog života“. Naime, jednom prilikom je boravio u bivšem SSSR-u, u Moskvi. Pošto je znao da je, prema običaju, hotelska soba ozvučena, on je, ostavši sam, kao slučajno, glasno razmišljao o tome kako u njegovoj zbirci nedostaje određeno sovjetsko vazduhoplovno odlikovanje. Potom je pošao u obilazak Moskve, a kada se vratio u hotelsku sobu, na jastuku je bilo položeno željeno odlikovanje!

Ali, kolekcionarstvo je bilo samo deo interesovanja svestranog lekara. Deo svog vremena posvećivao je i izradi različitih predmeta od kože i drveta, ali i lovu i ribolovu. Nesebično se predavao i aktivnostima Dobrovoljnog vatrogasnog društva u Bečeju, bavio se  padobranstvom, ostvarivši preko četiri stotine skokova,  jedan je od osnivača  Kluba padobranaca u Bečeju.

Istorija je takođe bila njegova velika ljubav, naročito vojna istorija. Znao je da istovremeno čita i nekoliko knjiga na istu temu, samo da bi iz više uglova sagledao neku pojavu i tako došao do istine. Naročito je bio impresioniran,  Španskim građanskim ratom (1936) i žalio je što nije rođen ranije da bi se mogao priključiti španskim revolucionarima.

Životna, profesionalna i radna biografija dr Anđelka Šarčeva bila je adekvatna njegovim interesovanjima. Rođen je u Zemunu, 1932. godine, od oca Simeona i majke Milice. Ubrzo se porodica Šarčev doseljava u Bečej, u kome završava osnovnu školu i gimnaziju. Pravednog duha, on je, sa još četvoricom drugova, javno istupio protiv zloglasnog posleratnog „otkupa“ i načina ophođenja prema paorima. Odmazda je uskoro stigla: sva petorica su isključeni iz gimnazije. Vraćeni su godinu dana kasnije, nakon žalbe ondašnjem Ministarstvu prosvete. Upisuje se na Medicinski fakultet u Beogradu, 1952. godine. Dok je studirao učestvovao je u brojnim radnim akcijama obnove i izgradnje posleratne Jugoslavije.

Po završetku studija, vraća se u Bečej i zapošljava se 1962. godine, kao lekar opšte prakse. Nedugo zatim u Novom Sadu specijalizira neuropsihijatriju, a nakon specijalizacije formira i vodi neuropsihijatrijsku službu u Bečeju. 

Osnovao je Sanitetsku službu bečejske brigade i aktivno je učestvovao u odbrani Novog Sada od poplave Dunava 1965. godine. Bio je i organizator najšire vakcinacije građana protiv preteće epidemije velikih boginja, početkom 1970. godine. Neverovatno je, ali istinito: odbio je poziv iz Švajcarske da radi u odeljenju za bolesti zavisnosti, pri OUN.

Doktor Anđelko Šarčev je umro 1991. Godine, bolestan, ali još uvek radno aktivan. Supruga Javorka, kćerka Katarina, hirurg i profesor Medicinskog fakulteta, kao i sin Miloš, ranije poznati kalifornijski bodi-bilder, imaju mnogo razloga za ponos.

Literatura: Opinćal Dušan, Poznati Bečejci, Bečej,2010.

 dr Magdolna Tripolski, udata Koler

(1926. Mol - 1996.)

Postoje ljudi o čijem se životu, delovanju, moralnim i karakternim osobinama može govoriti i/ili pisati s posebnim pijetetom. Takvim ličnostima svakako pripada i, koja je ceo svoj radni vek provela brinući o zdravlju bečejske dece.

Roditelji  Mihalj i Julijana Tripolski bili su vlasnici desetak jutara zemlje i jedne vršalice. Time su, kako se to obično kaže, iškolovali šestoro svoje dece: Judita, Magdolna i Mihalj su završili medicinu, a Ferenc i Rozalija farmaciju. Jedino najstariji, sin, Ištvan, nije imao afiniteta prema zdravstvenim strukama, pa je postao automehaničar.

Magdolna Tripolski je rođena u Molu, 1926. godine. Osnovnu školu završava u rodnom mestu, a gimnaziju u Subotici, Zrenjaninu i Novom Sadu. Nakon Drugog svetskog rata završava medicinski fakultet u Zagrebu, a po povratku u Vojvodinu ubrzo postaje reonski lekar u Mileševu.

U bečejski Dečji dispanzer dolazi kao specijalista-pedijatar i narednih 25 godina kroz njenu ordinaciju će proći na hiljade naših malih sugrađana.

Dr Tripolski je, pored toga, dugi niz godina volontirala i kao pedijatar koji brine o potrebama dece ometene u razvoju. Njen volonterski rad se nije iscrpljivao samo na tome: koliko je puta samo organizovala masovnu vakcinaciju romske dece u naselju poznatom po imenu „Putrije”.

Taj njen humani i dugogodišnji predani volonterski rad dobio je i formalno priznanje: Oktobarsku nagradu opštine Bečej.

Objavljivala je radove iz pedijatrijske oblasti, održavala predavanja o dečjim bolestima, a dvadeset i pet godina je predantno vodila statističku evidenciju o deci. Ovaj pravac delovanja u njenoj profesionalnoj karijeri rezultirao je i zvanjem primarijusa.

Početkom osamdesetih godina prošlog veka, imenovana je na mesto direktora bečejskog Doma zdravlja, a ogledala se i u politici, kao poslanik u Skupštini Vojvodine.

Penzionerske dane dr Tripolski je počela da odbrojava 1991. godine, nažalost samo do 1996. godine, kada umire u 70-oj godini života. U braku sa Kalmanom Kolerom, sudijom za prekršaje, imala je ćerku Valeriju i sina Zoltana.

Literatura: Dušan Opinćal, Poznati Bečejci, Proleter Bečej 2010.

dr Petar Petrović

(1934 Bečej - 1995. Novi Sad)

Otac Boško, bankarski činovnik, ubijen je u fašističkoj raciji 1942. godine, a majka Ivanka pred samo oslobođenje, 1944. godine. Brigu o njemu, i njegovom pet godina starijem bratu Jovanu, preuzela je majčina sestra Ljubica Gavrilović, udata Ilić. Žrtvujući se za sestriće, ona se udala tek kada su Jovan i Petar stasali za studije.

Nakon završetka gimnazije 1953. godine, upisuje medicinu u Beogradu, da bi od 1960. godine našao kao stažista u Opštoj bolnici u Sremskoj Mitrovici.

Karijeru hirurga započinje 1964. godine na Hirurškoj klinici Medicinskog fakulteta u Novom Sadu. Uporan rad, talenat i znanje rezultirali su višemesečnim usavršavanjima na klinikama u Beogradu, Bratislavi, Lionu, Parizu i Čikagu, kod priznatih stručnjaka za vaskularnu hirurgiju. U okviru Instituta za hirurgiju Kliničke bolnice u Novom Sadu osniva Kliniku za caskularnu i transplantacionu hirurgiju.

Nakon odbrane doktorske disertacije 1977. godine, i asistentskog staža, postaje docent, zatim vanredni a onda i redovni professor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, na predmetu hirurgija (1989). Sledeće godine postaje šef katedre za hirurgiju i tu će dužnost obavljati tokom naredne četiri godine.

Oko sebe je okupljao izuzetne timove saradnika, neprekidno inisitirajući na njihovom usavršavanju, što je dovelo i do prve transplantacije bubrega, obavljene u Novom Sadu, 1986. godine. Obavio je preko 60 transplantacija bubrega, uz vrhunske rezultate u rekonstruktivnoj hirurgiji krvnih sudova. Objavio je u domaćim i stranim stručnim časopisima 80 radova, a svoja dostignuća predstavljao je na stručnim skupovima u zemlji i inostranstvu. Zajedno sa Đ. Stojšićem, D. Bencom i S. Avramovim objavio je 1989. godine monografiju “Thoracic outlet syndrome”. Svoj trag je ostavio u brojnim međunarodnim lekarskim društvima, kao član i aktivni učesnik.

Umro je u Novom Sadu, 1995. godine. Supruga Slobodanka radi u Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine, kao pedijatar. Kći iz prvog braka, Olga Petrović, diplomirala je na Univerzitetu u Pensilvaniji i stručnjak je za međunarodno pravo, a živi u Londonu. 

Literatura: Dušan Opinćal, Poznati Bečejci, Proleter Bečej 2010.