Rukomet

Čedomir Čeda Bugarski

Bugarski je rođen 1943. godine. Otac mu se zvao Zoran, a majka Olga. Imao je i brata Svetozara. (Opinćal Dušan, Poznati Bečejci, Bečej,2010.)  Prvo se zainteresovao za fudbal a onda zbog drugova počinje da trenira rukomet zajedno sa Maleševim, Obrovačkim, Borojevićem, braćom Kričković, Popovićem, Kenjijem, Milićevim, Tobžićem, Erdegom, Bašićem i drugima. Čeda je igrao na mestu pivota. Rukomet je naprečac osvojio mlade i jedno vreme bio najpopularniji sport u Bečeju, kada je nedeljom pre podne praznio ulice.

Bugarski je bio najbolji pojedinac tog sjajnog (i zlosrećnog tima kome je stalno izmicao plasman u prvu ligu). Bugarski ekipu i grad Bečej napušta 1966. godine i narednih deset godina igra za prvoligaša "Crvenku" sa kojom osvaja prvenstvo Jugoslavije 1969. godine i dva puta Kup Jugoslavije. Za reprezentaciju prvi nastup imao je na Tašmajdanskom turniru 1967. godine. Učestvovao je i na dva svetska prvenstva, u Francuskoj 1970. godine i ondašnjoj DR Nemačkoj, 1974. godine. Na oba prvenstva Jugoslavija je osvojila bronzanu medalju. Najveći uspeh sa reprezentacijom je ostvario na Olimpijskim igrama u Minhenu, 1972. godine, osvajanjem zlatne medalje, kada je u finalu pobeđena Čehoslovačka 21-16. Finalna utakmica igrana je 10. septembra 1972. godine. Podatak koji se retko pominje, ali prema dokumentaciji IHF i IOC, Bugarski tokom turnira nije ulazio na teren. Voleo bih da ovaj podatak neko demantuje.

Hrvoje Horvat (kapiten tadašnje rukometne reprezentacije), u svojoj knjizi "Rukomet je moj život" o Čedi Bugarskom je zapisao: "Čovek zadatka. Kraj njega je bilo nemoguće u odbrani proći, a i u napadu je bio ‘nezgodan’. Glavna odlika mu je bio protivnapad, gde je bio neuhvatljiv. Naizgled je odavao mrkog i ljutitog čoveka. Govorili smo da treba paziti kako ćeš sa Čedom razgovarati, dok ne popije svoju jutarnju kavu i ne popuši prvu cigaretu".

U Bečej se vratio 1976. godine i izvesno vreme igrao za "Fadip". Podsećalo je to na lepe dane, dvorište Partizana ponovo bilo prepuno publike a Čeda se na šljaci ili betonskoj podlozi bacao kao da igra na parketu, davao golove završavajući potrbuške u prašini iza gola, ne mareći za sopstvene krvave laktove i kolena. U bečejskom rukometu je ostao još par godina i kao trener, a posle je postao sekretar za fizičku kulturu opštine Bečej.

Čeda Bugarski je bio proglašen za najboljeg rukometaša na trećem po redu Kupu prvaka u Zagrebu, 1975. godine. Posthumno je nagrađen zlatnom značkom Olimpijskog komiteta od strane predsednika Huana Antonija Samarana. Zaslužni je sportista Jugoslavije. Posvećenost sportu i doprinosi rukometu učinili su ga jednim od najcenjenijih rukometaša svog vremena.  Posle duge bolesti umro je 4. januara 1993. godine.

Čeda Bugarski je, za sada, jedini Bečejac koji je osvojio zlatnu olimpijsku medalju.